Sigurno ste nekada pomislili ili čuli: ‚‚Moja baba nije jela avokado, chia seme, bezglutenski hleb i kaše pa je bila zdrava“. Da li je zaista tako i da li je loše ako u svoju ishranu uvedemo nove stvari?

U ovom tekstu ću objasniti kako su se hranili naši preci, kako je tehnološki napredak uticao na ishranu i šta sada možemo da uradimo da bismo bili zdraviji.

Ishrana se vremenom menjala usred tehnološkog i ekonomskog napretka, promene klime i veće dostupnosti hrane.

Tako znamo da su se u periodu nakon srednjeg veka na našim prostorima gajile stare sorte pšenice, spelta, raž, ječam, ali i bezglutenski ovas i proso. Malo kasnije dolaze takođe žitarice bez glutena kukuruz, pirinač i heljda. Redovno su se jele kaše od celog zrna žitarica, a kada se pravio hleb pripreman je od integralnog brašna. U našoj zemlji su se i posle Drugog svetskog rata jeli crni hleb i proja, a beli hleb se jeo za praznike i svečane prilike. Vremenom je pšenica postala dominantna žitarica, a napretkom nauke i industrije dobijene su sorte kojima je izmenjen sastav da bi se bolje ponašale u proizvodnji. Uz dodatak aditiva i rafinisanih masti smo dobili meki beli hleb, ali i lošije zdravlje.

Masti su veoma bitna komponenta ishrane zato što daju energiju i omogućavaju apsorpciju liposolubilnih vitamina. Koristile su se svinjska mast, maslo, maslac, loj, sa razvojem trgovine na naše prostore je dospevalo maslinovo ulje, a u 19. veku je proizvedeno i suncokretovo ulje koje je preuzelo primat u ishrani. Tako su, sa ciljem da se dobiju trajnije i stabilnije namirnice, nastali potpuno nutritivno siromašni i štetni rafinisano suncokretovo ulje i margarin. Jeli su se i orasi, seme bundeve, konoplje i dr.

Jeli su se domaći mlečni proizvodu koji su bili izvor kalcijuma, sveži i fermentisani, domaća jaja od različitih ptica, a sa mesom nisu preterivali.

Što se tiče voća autohtone sorte su jabuke, kruške, kupine, borovnice, jagode, grožđe, a kasnije dolaze breskve, kajsije i mnoge druge sorte voća. Paprika, pasulj, sočivo, grašak, naut(leblebije) su na naše prostore stigli u 16 i 17. veku, nešto kasnije paradajz, a krompir tek u 19. veku. U ishani su veliku ulogu imale biljke koje su se mogle naći u divljini (pečurke, zelje..)

Sladili su se voćem, suvim voćem i medom dok nije proizveden beli šećer koji se sada masovno koristi.

Sve što sam do sada navela nema za cilj da vam kaže da izbacite gliten ili da treba da jedete puter svaki dan. Veća samo da znate da ne sme industrijski beli hleb da bude jedini način da se unesu žitarice. Da je potpuno u redu da jedete sarmu od kiselog kupusa koji je prirodno fermentisan, ali se ona ne sme pripremati sa rafinisanim suncokretovim uljem. Da heljda i leblebije nisu pomodarstvo.

Jasno je da za nas u ovom momentu nije od velike važnosti da je paprika na ovim prostorima prisutna od 16. veka, ali sam pomenula neke od tih podataka kako biste znali da su naši preci bili otvoreni da prihvate nove stvari. Nema ništa loše u tome da i mi prihvatim namirnice koje su nutritivno bogate, na primer chia seme ili avokado koji ćemo uskoro moći da gajimo i kod nas s obzirom na klimatske promene.

Vreme će pokazati da li je ono što sada znamo ispravno. Ali sa sigurnošću znamo da treba da izbegavamo refinisane proizvode pune aditiva, voće i povrće sa velikom količinom ostataka pesticida, namirnice zapakovane u plastiku i dr. Jedite raznovrsno kao što su to radili naši preci iako im nije bilo dostupno sve što mi sada imamo, budite fizički aktivni i napravili ste veliki korak ka zdravom životu.